Odmazda režima prema junaku studentskog bunta Andreju Tanku ne prestaje: Ne znam ima li ovome kraja. Svaki moj zahtev, sud je odbio
Student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Andrej Tanko, postao je centralna figura studentskih blokada i građanskog aktivizma. Njegovo prisustvo na protestima, gde je mirno stajao ispred pripadnika bezbednosnih snaga, učinilo ga je simbolom otpora, ali i direktnom metom represije vladajućeg režima. Tanko je u medijima i javnim izjavama izrazio nezadovoljstvo načinom na koji ga država tretira, navodeći da su mu svi pravni zahtevi i pokušaji zaštite odbijeni od strane suda. Situacija je postala kritična jer se student ne suočava samo sa političkim pritiskom, već i sa institucionalnim blokadama koje mu otežavaju borbu za osnovna prava i bezbednost.
Institucionalno gasenje pojedinca često počinje tamo gde pravni sistemi prestaju da funkcionišu kao zaštitni mehanizam. Slučaj Andreja Tanka nije samo priča o jednom studentu koji je postao simbol protesta, već o sistemu koji koristi pravne proceduralne prepreke kako bi neutralisao kritičke glasove. Kada su sudovi u ulozi koja više podseća na izvršnu vlast, svaki zahtev za pravdu postaje suvišan, a sam proces suđenja pretvara se u theater odobravanja već donetih odluka. Ovakav model delovanja šalje jasnu poruku: aktivizam se ne kažnjava samo fizičkom silom, već i kroz sporost, odbijanje i administrativno gušenje. To je suptilniji, ali često efikasniji način da se pojedinac izoluje i obeshrabri pre nego što uspe da mobilizuje širu masu. Može li se u društvu gde su institucije toliko usklađene sa političkim interesima uopšte očekivati da će pravda ikada biti važnija od političkog opstanaka?
