Sve veći jaz između punih pečenjara i praznih obora: Jeftino prase, a skupo pečenje
Razlika u cenama između sirovog mesa i gotovog proizvoda u ugostiteljstvu postaje sve primetnija. Pre Uskrsa, kilogram praseta žive vage na selima u Srbiji koštao je oko 250 dinara. Međutim, kada se ista vrsta namirnice servira kao gotovo pečenje, cena drastično raste. U jednom popularnom restoranu u Borči, kilogram pečenja dostiže iznos od skoro 5.000 dinara. Ovakav jaz ukazuje na ogromnu razliku u troškovima obrade, pripreme i marži koja se naplaćuje u gradskim ugostiteljskim objektima u poređenju sa direktnom prodajom na seoskim domaćinstvima.
Ekonomski jaz između proizvođača i krajnjeg korisnika u ugostiteljskom sektoru dostiže nivo koji deluje gotovo nerealno. Dok selo nudi sirovinu po pristupačnim cenama, gradska trpeza zahteva budžet koji je dvadeset puta veći od osnovne vrednosti proizvoda. Ovakva kalkulacija ne opravdava samo troškove struge, drva i rada, već i samu uslugu, već ukazuje na to da se u restoranima ne plaća samo meso, već i status i ambijent. Pečenjara više nije samo mesto gde se jede, već prostor gde se cena formira na osnovu lokacije i brenda, potpuno odvajajući je od realne vrednosti poljoprivrednog proizvoda. Tržište je stvorilo dve paralelne ekonomije: jednu koja proizvodi i drugu koja transformiše sirovinu u luksuzni proizvod. Da li će građani u nekom trenutku postati svesni da plaćaju više za samu ideju restorana nego za nutritivnu vrednost obroka koji konzumiraju?
