"Skinula sam se da spasim čoveka koji se davio, a onda sam shvatila koliku sam grešku napravila"
Jedna žena doživela je izuzetno neprijatnu situaciju nakon što je pokušala da spase čoveka u jezeru. Primetivši da se muškarac bori za život i da se verovatno davi, odlučila je da reaguje trenutno i bez oklevanja. U želji da mu pomogne, ona je skočila u vodu gotovo polunaga, verujući da će joj to omogućiti brži pristup žrtvi. Međutim, situacija se ubrzo okrenula protiv nje, a njena inicijativa rezultirala je situacijom koju je kasnije opisala kao veliku grešku. Iako je motiv bio čist i human, ishod je bio krajnje neprijatan i izazvao je duboki osećaj nelagode kod same učesnice događaja.
Instinkt za spasavanjem tuđeg života često ne zna za društvene norme, modne trendove ili pitanje odeće. U trenutku kada se javi potreba da se spreči tragedija, mozak isključuje filtere koji nas u svakodnevnom životu drže u okvirima pristojnosti i privatnosti. Ovaj incident ilustruje surovu realnost u kojoj se ljudska empatija sudara sa neprijatnošću javnog izložene. Često se fokusiramo na to da li je neko bio adekvatno obučen ili prikladan za situaciju, zaboravljajući da su u kritičnim trenucima jedini važni parametri brzina i efikasnost. Ipak, granica između heroizma i situacije koja ostavlja trajne emocionalne ožiljke na onome ko pomaže, veoma je tanka. Da li bi u sličnim okolnostima većina od nas izabrala brzinu na račun sopstvenog dostojanstva, ili bi oklevanje pred promenu statusa odeće ipak usporilo spasavanje?
