Seoski turizam i državna kasa: Inspektora malo, pa se i mali porez izbegava
Seoska turistička domaćinstva u Srbiji oporezuju se još od 2019. godine, ali sistem kontrole ostaje na veoma niskom nivou. Iako su porezi koji se plaćaju relativno niski, problem je u tome što kapaciteti domaćinstava nisu popunjeni tokom cele godine, a nedostatak inspektora omogućava masovno izbegavanje obaveza. Autor ističe da se zbog manjka nadzora mali porezi, koji bi mogli da doprinesu budžetu, praktično ne naplaćuju na način koji bi bio efikasan. Nedostatak kontrole stvara neravnopravnu situaciju na tržištu, gde pojedini subjekti poštuju zakonske obaveze, dok drugi posluju u sivoj zoni. Ovakva praksa direktno ugrožava državnu kasu i otežava planiranje prihoda iz turističkog sektora.
Sivo tržište seoskog turizma predstavlja klasičan primer gde bi mala fiskalna obaveza mogla da postane veliki problem za državu ako nema adekvatnog nadzora. Kada je poreska stopa niska, ona često ne deluje kao ozbiljan deterrent za prečice, već kao suvišni trošak koji se lako zaobilazi uz pomoć tišine i nedostatka kontrolnih komisija. Problem nije u visini poreza, već u samoj arhitekturi nadzora koja je toliko krhka da se ne može osloniti na svest vlasnika domaćinstava. Umesto da se seoski turizam posmatra kao ozbiljan stub ekonomije, on se često svodi na neformalnu aktivnost koja se odvija 'ispod radara'. Država u ovom slučaju bira da ne troši resurse na inspekciju, što na duge staze znači gubitak prihoda koji bi mogao da se reinvestira u infrastrukturu. Da li je država svesno prihvatila ovu sivu zonu kao deo ekosistema, ili jednostavno nema snage da sprovede zakon u najudaljenijim delovima zemlje?
