Roditelji mu umrli, živeo u bedi, a onda je kao jedan od 5 najplemenitijih dečaka dobio put oko sveta: Kad proleti avion, baka viče: "Eno ga moj Rajko"
Rajko je dečak koji je izgubio roditelje i odrastao u težim životnim uslovima. Zbog svojih kvaliteta i dostignuća, izabran je među pet najplemenitijih dečaka koji su dobili nagradu u vidu putovanja oko sveta. Ovo putovanje predstavlja značajnu životnu šansu za mladog čoveka koji je dotada suočavan sa bednjom i nedostatkom. Njegova baka, koja ga je pratila kroz teške dane, sada gledajući avion kako leti, sa ponosom i radošću viče njegovo ime, što simbolizuje ispunjenje i nadu koju je ovo putovanje donelo njegovoj porodici.
Priča o Rajkou je tipičan primer medijske sentimentalizacije 'uspešne bede' - gde je preživljavanje u stradanju automatski kvaifikacija za nagradu. Nije jasno šta ga čini 'plemenitim' izvan očigledne činjenice da je siromašan i žalostan, što je skoro diskriminišući izbor kriterijuma. Dok je putovanje svakako dragoceno iskustvo, čini se da je ono dodeljena kao nagrada za tugu a ne za konkretne dostignuće. Baka koja viče 'Eno ga moj Rajko' kada čuje avion je dirljiva, ali i pokretačka - ponos zato što je njegov dete konačno izgledalo kao da ima nešto, bilo šta. Nije li to samo privid da smo rešili problem, umesto da ga adresiramo sistemski? Šta se dešava kada Rajko sleti i ponovo počne običan život?
