PROGLASU JE STID VIŠAK, KAO 6. PRST Puna im usta slobode govora, a u praksi uz priliku da postaviš pitanje dobiješ i batine kad tu priliku iskoristiš
Medijska zajednica i javni sektor reaguju na alarmantnu situaciju u kojoj se sloboda govora u praksi suočava sa fizičkim nasiljem nad novinarima. Iako postoje zvanični proglas i teorijska prava koja garantuju slobodu izražavanja, realnost na terenu često diktira drugačija pravila. Novinari koji pokušavaju da postave kritična pitanja ili da prosvetle javnost o određenim temama, umesto odgovora dobijaju fizičke napade i intimidaciju. Ovakvo ponašanje direktno ugrožava rad novinskih redakcija i sigurnost profesionalaca koji obavljaju svoj posao. Sukob između pravne zaštite i stvarnog nasilja ukazuje na duboku sistemsku slabost u zaštiti medijskih sloboda, gde su proglas i dokumenti postali samo pusta slova na papiru koja ne pružaju realnu zaštitu u trenucima kada je ona najpotrebnija.
Razlika između onoga što piše u ustavnim dokumentima i onoga što se dešava na ulici ili pred zgradama državnih institucija postala je nepodnošljivo široka. Proglas o slobodi govora u ovom kontekstu deluje kao suvišni dodatak, poput šestog prsta koji ne služi ničemu osim da vizuelno zakomplikuje prirodnu ruku zakona. Kada se novinar umesto informativnog odgovora suoči sa fizičkim napadom, institucije koje su zadužene za zaštitu prava postaju samo nemoćni posmatrači. Ovakva situacija ne ugrožava samo pojedince, već polako razgrađuje samu suštinu demokratskog društva, pretvarajući javni prostor u zonu straha gde se pitanja ne postavljaju iz bojazni za sopstvenu bezbednost. Ako su dokumenti koji štite slobodu govora toliko neefikasni da ne mogu da spreče običan fizički napad, da li su oni uopšte namenjeni zaštiti građana ili samo služe kao fasada za međunarodnu javnost? Može li se ikada izgraditi funkcionalan medijski prostor dok su batine efikasniji od zakona?
