Profesor Vladimir Mihić nije reizabran, posle 24 godine ostaje bez posla na Filozofskom fakultetu
Profesor Vladimir Mihić, koji je dve decenije radio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nije reizabran u zvanje vanrednog profesora. Odluka je doneta na osnovu glasanja većine članova Senata Univerziteta u Novom Sadu. Nakon 24 godine rada na ovoj instituciji, Mihić ostaje bez posla, što je izazvalo reakcije u akademskim krugovima. Proces reizbora obično podrazumeva proveru naučnog i pedagoškog rada kandidata, ali u ovom slučaju, odluka Senata je bila konačna i onemogućila je nastavak njegove profesorske karijere na pomenenom fakultetu.
Akademska zajednica često funkcioniše kao zatvoreni sistem gde su pravila jasna na papiru, ali su procesi odlučivanja u praksi često neprozirni i nepredvidivi. Slučaj profesora Mihića, koji nakon 24 godine rada ostaje bez posla, ne podseća samo na pojedinačnu sudbinu, već na širi problem institucionalne nestabilnosti u visokom obrazovanju. Kada većina Senata donese odluku koja prekida dugogodišnji rad stručnjaka, otvara se prostor za spekulacije o tome da li su kriterijumi za reizbor zaista isključivo naučni ili su u njih uvučeni i drugi faktori. Institucije poput univerziteta trebalo bi da budu stubovi stabilnosti i meritokratije, ali ovakvi događaji sugerišu da se unutar njih vrte političke ili unutrašnje borbe koje direktno pogađaju ljude i kvalitet nastave. Ako se naučni rad i iskustvo mogu tako lako poništiti jednim glasanjem, gde zapravo leži granica između akademske slobode i institucionalne moći? Da li su ovakve odluke zapravo zaštita kvaliteta ili samo način za promenu lica unutar sistema?
