Priče jednog običnog Stanimira: Jedino dete mi ode u tuđinu, eeej bre
Kolumna pod naslovom Priče jednog običnog Stanimira bavi se ličnim iskustvom autora koji izražava žaljenje zbog odlaska deteta iz zemlje. Stanimir navodi da je njegov zemljaš Luka otišao u Ameriku, što je za njega postalo razlog za ogorčenost prema predsedniku Vučiću. Autor kroz kolonu komentariše razliku između televizijskih poruka koje upućuje vlast i realnosti koju ljudi doživljavaju u privatnom životu. Tekst je napisan u formi neformalnog razgovora, gde se emocija zbog iseljavanja mladih ljudi prepliće sa političkom nezadovoljstvom izazvanom gubitkom najbližih.
Emocija iseljenika često je jača od bilo kakve političke ideologije, jer se gubitak člana porodije ne može kompenzovati statistikom ili obećanjima o boljem sutrašnjem danu. Stanimir u svojoj kolumni ne koristi suve ekonomske termine, već jezik običnog čoveka koji kroz lični primer Luke i Amerike dočarava duboku provalu u društvenom tkivu. Ovakvi glasovi ukazuju na to da se politički kredibilitet vlasti ne meri samo na skupštinskim govorima, već u kuhinjama i porodičnim krugovima gde se računa koliko je ostalo dece. Kada se najvažniji resurs mladi ljudi seli u tuđinu, svaki politički uspeh postaje samo senka onoga što je izgubljeno. Problem iseljavanja više nije samo pitanje privredne stabilnosti, već pitanje opstanka zajednice koja polako gubi svoju budućnost. Da li je moguće vratiti ljude koji su jednom jednom osetili slobodu i prilike koje im nude daleki kontineti?
