"PLAŠILI SMO SE DA ĆE I SEBE UBITI, GOVORIO JE DA NE VIDI IZLAZ..." Progovorili prijatelji Zorana koji je pokušao da ubije roditelje: Upozoravao je na...
Prijatelji Zorana, čoveka koji je pokušao da ubije svoje roditelje, progovorili su o njegovom neobičnom i uznemirujućem ponašanju u periodu pre tragedije. Prema njihovim rečima, on je izražavao duboku unutrašnju patnju i osećaj bezizlaznosti, čak i upozoravajući da ne vidi spas u sopstvenom životu. Njegovi bliski ljudi navode da je on često govorio o tome kako se plaši da će sebi oduzeti život, što je u tom trenutku možda protumačeno kao prolazna kriza. Izjave prijatelja ukazuju na to da je on bio u stanju ozbiljne psihičke nestabilnosti, ali da su znaci koji su najavljivali pucnjavu na članove porodice ostali neprimećeni ili ignorisani u trenutku kada su bili najkritičniji.
Tragedije koje su pokrenute unutrašnjim nemirima često ostavljaju za sobom gorak trag neispitivanosti. Slučaj Zorana nije samo kriminalni događaj, već ogledalo društvene nemoći da prepozna i reaguje na krike za pomoć koji su usklikivali kroz upozorenja i proglašena strahovanja. Kada prijatelji kažu da su se plašili njegove samoubilačke tendencije, to postavlja pitanje o efikasnosti sistema zaštite i o tome gde se povlači granica između lične krize i javne opšteg bezbednosti. Često se dešava da se simptomi teške psihičke bolesti tretiraju kao izolovan problem pojedinca, dok su oni zapravo rani znaci šireg društvenog kolapsa empatije i prevremene intervencije. Ako su znaci bili toliko očigledni da su ih čak i okolina primetila, zašto niko nije povukao kočnicu pre nego što je oružje postalo rešenje? Da li je problem u nedostatku stručne pomoći ili u tome što smo kao društvo postali slepi na očigledne signale nevolje dok se oni ne pretvore u krvavu hroniku?
