Nekada je ceo komšiluk "uskakao" da pomogne ucveljenoj porodici: Poslednji ispraćaj danas plaćamo na rate
Smrt bližnjeg u Kragujevcu više nije samo duboki emotivni udarac za porodicu, već predstavlja i ozbiljan finansijski i logistički izazov. Prema navodima iz teksta, porodice koje prolaze kroz gubitak sada se suočavaju sa troškovima koji zahtevaju planiranje poput ozbiljnog poslovnog poduhvata. Nekada je komšiluk u Kragujevcu u ovim trenucima prirodno pružao podršku i pomogao uveličanoj porodici, ali su se društvene norme i ekonomski uslovi promenili. Danas se poslednji ispraćaj često mora plaćati na rate, što ukazuje na to da su troškovi sahrane postali ogroman teret za građane.
Solidarnost komšiluka, nekada neformalni, ali snažan sistem međusobne pomoći, polako se pretvara u hladnu ekonomsku transakciju. Scena u kojoj se porodica u Cragujevcu umesto zagrljaja i zajedničkog truda suočava sa dugovima i ratama za ispraćaj, ogleda duboku promenu u društvenom tkivu. Društvo koje je nekada kroz kolektivno delovanje amortizovalo najteže trenutke, sada te trenutke tretira kao još jedan stav na računu koji se mora regulisati prema uslovima kreditnih linija. To nije samo pitanje inflacije ili rasta cena usluga, već simptom gubitka onog nevidljivog društvenog kapitala koji je služio kao zaštitna mreža za najranjivije. Kada se čak i najintimniji i najteži ljudski trenuci, poput gubitka člana porodice, svedu na pitanje mesečnih rata, gubimo nešto od same suštine zajedništva. Da li smo u potrazi za ekonomskom efikasnošću zapravo izgubili sposobnost da budemo ljudi u trenucima kada je to najpotrebnije?
