Ne sećam se sastanka sa Selakovićem, pamtim onaj sa tužiocem Nenadićem: Optuženi za Generalštab upirali prstom u ministra u tužilaštvu, pa u sudnici promenili ploču
Optuženi u aferi Generalštab su tokom procesa izmenili svoje iskaze, što je izazvalo konfuziju u sudnici. Prema navodima, u tužilaštvu su optuženi upirali prstom u ministra, dok su u samoj sudnici promenili ploču i ponovo negirali krivična dela. Među onima koji su negirali svoje učešće su sekretarka u Ministarstvu kulture Slavica Jelača i vršni dužnik direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goran Vasić. Slučaj je obeležen neskladom između ranijih izjava i onih koje su dati pred sudijom, uz upečatljivu konfuziju oko toga ko je zapravo odgovoran za određene radnje. Svedoci i učesnici procesa navode da su se linije odbrane menjale u hodu, što dodatno komplikuje istragu ovog slučaja.
Sudske dvorane često postaju pozornica za najviši nivo performansa, gde se istina ne traži, već se konstruiše u hodu. Promena iskaza od upiranja prstom u ministre do potpunog negiranja krivice klasičan je primer taktike preživljavanja u sistemu gde je odgovornost uvek nejasna i razvodnjena. Kada optuženi menjaju 'ploču' u zavisnosti od toga da li se nalaze u prostorijama tužilaštva ili pred sudskim rogozom, mi ne gledamo samo u proces, već u duboku krizu poverenja u institucije. Ovakvo ponašanje ukazuje na to da je zaštita sopstvenog integriteta važnija od priznavanja činjenica, čak i kada su dokazi očigledni. Ako se odgovornost za državne funkcije može tako lako delegirati na druge ili jednostavno izbrisati promenom rečenice, kolika je zapravo težina institucije koju ti ljudi predstavljaju? Može li pravda uopšte da izvuče zaključak iz iskaza koji su podložni svakodnevnoj korekciji radi ličnog opstanka?
