Kompanija stara 250 godina koja je opstala tako što je odbila da otpusti radnike i kada je izgubila sve kupce
Italijanska kompanija Garbellotto S.p.A., specijalizovana za izradu buradi, predstavlja primer biznis modela koji je opstao uprkos ekstremnim tržišnim krizama. Ova firma sa tradicijom od 250 godina suočila se sa kritičnim momentom 1978. godine kada je u jednom trenutku izgubila apsolutno sve svoje kupce. Umesto da se odluči za uobičajenu poslovnu strategiju masovnog otpuštanja radnika kako bi smanjila troškove, menadžment je odlučio da zadrži svoj stručni kadar. Ovakva odluka, koja se na prvi pogled činila ekonomski rizičnom, omogućila je kompaniji da očuva znanje i infrastrukturu neophodnu za povratak na tržište. Zahvaljujući zadržavanju stručnjaka, Garbellotto je uspeo da prebrodi period bez prihoda i ponovo izgradi poslovnu mrežu.
Odluka menadžmenta kompanije Garbellotto deluje kao ekonomski samoubistvo ako se posmatra isključivo kroz prizmu kvartalnih izveštaja i trenutne likvidnosti. U modernom poslovnom svetu, gde se ljudski resursi često tretiraju kao promenljivi troškovi koje treba eliminisati čim profit opadne, zadržavanje celog radnog pogona bez ijednog kupca predstavlja radikalni čin verovanja u sopstveni proizvod. Ovaj slučaj svedoči o tome da kapital nije samo novac na računu, već i akumulirano znanje koje se ne može lako obnoviti kada se tržište ponovo otvori. Dok se većina firmi bori za opstanak kroz agresivnu optimizaciju i smanjenje zaposlenih, italijanska firma je izabrala put očuvanja stručnosti kao svoje glavne vrednosti. Možda je upravo ta 'nepraktična' lojalnost zaposlenima bila jedini realan način da se osigura dugovečnost koja traje vekovima. Da li bi današnji menadžeri, pod pritiskom akcionara, ikada imali hrabrosti da izaberu ljudsku stručnost umesto trenutne uštede?
