Kada subvencije presuše: Strane fabrike ne odlaze zbog bolovanja, nego zbog profita
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneo je stav da je neophodno nastaviti sa radom, uprkos činjenicama da radnici u Srbiji već obavljaju više radnih sati u poređenju sa kolegama u zemljama Evropske unije. Iznesena je teza da su bolovanja radnika nebitan faktor koji utiče na odluku stranih kompanija o ostanku ili odlasku iz zemlje. Fokus se pomera sa pitanja radnih uslova na profitabilnost poslovanja, sugerišući da su subvencije i ekonomski interes ključni pokretači investicija. Iako su radni sati u Srbiji već na visokom nivou u odnosu na standarde EU, zvaničnik naglašava potrebu za kontinuiranom radnom aktivnošću kako bi se održao privredni rast.
Izgleda da se u državnoj retorici pitanje radničkih prava ponovo svodi na puki matematički proračun profita. Kada predsednik Vučić insistira na dodatnom radu, on zapravo potvrđuje da se model privrednog razvoja oslanja na maksimalno iskorišćavanje radne snage, čak i kada su ti sati već iznad evropskih proseka. Ironija leži u pokušaju da se bolovanja predstave kao nebitan detalj, dok je suština zapravo u tome da su subvencije jedini pravi lepak koji drži strane fabrike u našem sistemu. Ako je jedini motiv investitora profit, onda je i ljudski faktor, u vidu zdravlja ili odmora, samo trošak koji treba optimizovati. Ako se privreda gradi isključivo na osnovu kalkulacije koliko se sati može izvući iz radnika pre nego što postanu neefikasni, da li zapravo gradimo stabilnu ekonomiju ili samo privremeno sklonište za strane kapitaliste koji će otići čim im se kalkulacija više ne bude isplatila?
