Iako sam naučnik, prizor je dirnuo i mene: Povratak dabrova u Iling sprečio poplave, povećao broj vrsta...
Kolonija dabrova vraćena je u svoje prirodno stanište u Ilingu, u zapadnom Londonu, pre tri godine. Ova odluka o ponovnom uvođenju ovih životinja u ekosistem pokazala se kao izuzetno uspešna intervencija. Prema dostupnim informacijama, prisustvo dabrova pomoglo je u sprečavanju poplava, koje su ranije predstavljale ozbiljan problem za železničku stanicu u tom delu grada. Pored upravljanja vodama, povratak ovih životinja doprineo je i povećanju biodiverziteta, jer je njihovo prisustvo omogućilo razvoj različitih vrsta biljaka i životinja. Naučnici koji prate ovaj proces ističu da je reč o primeru kako prirodne metode mogu pružiti efikasnija rešenja za urbanu infrastrukturu.
Inženjerska rešenja i betonske brane decenijama su smatrana jedinim načinom za kontrolu prirode, ali slučaj u Ilingu nudi drugačiju perspektivu. Umesto skupih i održivih sistema od čelika i betona, London je odlučio da poveri zaštitu železničke infrastrukture prirodnom arhitektu koji je stotine miliona godina unapred razvijao svoje veštine. Dabrovi ne traže budžet, ne zahtevaju održavanje i ne šalju račune za popravku nakon oluja. Ipak, ovakav pristup zahteva od ljudi ne samo tehnološku spremnost, već i psihološku prihvatanost nečeg što je suprotno savremenoj urbanističkoj estetici. Često se prirodne procese posmatraju kao haos koji treba ukrotiti, dok se u ovom slučaju taj isti haos koristi kao najprecizniji alat za stabilizaciju okruženja. Možda je prava lekcija ovde da se napredak ne meri samo visinom neboderâ, već i sposobnošću da se u srce grada vrati život koji je nekada tu bio prisutan?
